23 08 2024

Kako da budete sigurni da ste rasli u narcističkoj porodici

U prošlom postu već smo se dotakli ove teme. Međutim, sada bih želala da vam skrenem pažnju na nešto o čemu se vrlo malo priča i postoji vrlo mala svest o tome. Da li je neka porodica narcistička otkrićete najbolje po tome koliko su braća i sestre povezani – da li su to normalni odnosi gde postoji podrška ili zdrav rivalitet, ili su braća i sestre ozbiljno udaljeni ili u zategnutim odnosima.

Sada ćemo malo detaljnije da razmotrimo dve uloge deteta koje uvek ostavljaju posledice.

Dete žrtveni jarac/crna ovca

Narcistička porodica sama po sebi ima tendenciju da skriva svoju patologiju time što će je projektovati na jedno dete koje ima funkciju žrtvenog jarca ili crne ovce. Svakako uloge koje deca u narcističkoj porodici imaju su vrlo šematizovane, dete će biti ili crna ovca ili zlatno dete ili nevidljivo dete, a ove uloge će naizmenično menjati u zavisnosti od raspoloženja narcističkog roditelja, što je vrlo zbunjujuće za decu.

Razvojna trauma je posebno teška za dete koje je u ulozi žrtvenog jarca ili crne ovce.

Njega će krivite za sve što u porodici krene po zlu, iako to obično nema nikakve veze sa njiim. Ovo dete je jedino koje u porodici kaže istinu o očitim nenormalnostima u samoj porodici. I umesto da bude podržano zbog toga, saslušano bar, ono postaje žrtva gaslightinga od ostatka porodice.

To je psiho-emocionalno zlostavljanje gde se umanjuju osećanja i zdrav razum deteta koje je u poziciji crne ovce. Manipulacija koja može dovesti do toga da sumnjate u sebe i čak u realnost.

Na primer ako dete kaže da ponašanje majke prema nekom drugom detetu u porodici nije bilo u redu, majka ne samo da neće razmisliti o posledicama svog ponašanja nego će dete koje je empatično primetilo to kaznjavati zbog toga. Govoriće kako je zapravo to dete problem pred ostalom decom i projektovaće na njega svoje osobine: govoriće da to dete misli samo na sebe, da ne voli svoju braću ili sestre.

Tako se stvaraju nesagledive posledice po odnose između te dece, jer su od malih nogu trovana jedno protiv drugih. Ukoliko ta deca nemaju toliko razvijenu socijalnu inteligenciju, ili su previše mala da bi shvatila tu manipulaciju ona bukvalno rastu zatrovana mržnjom prema svom najrođenijem.

Zatim, ako je dete crna ovca zlostavljano od nekog drugog člana porodice ili okoline, roditelji ne samo da mu neće pomoći već će se prećutno ili ne pridružiti zlostavljanju jer dete je zaslužilo, jer je bezobrazno i ovakvo i onakvo.

Kako da budete sigurni da ste rasli u narcističkoj porodici

Zašto je pozicija Crne ovce u porodici toliko nezahvalna?

Pre svega to je nazovimo stvari pravim imenom – zlostavljanje. Obično psiho-emocionalno ali može biti i i fizičko pod nekim okolnostima. Psihičko nasilje koje dete trpi ogleda se u lažima koje se šire o njemu od strane roditelja.

Gaslighting i projekcija koji su već dovoljno zbunjujući za dete su ovde svakako norma, međutim korak dalje koji se sprovodi kod ove uloge su laži koje se šire o njemu pred drugim ljudima. Ubeđivanje drugih da ono ne valja, tako se skida odgovornost sa porodice i roditelja.

Crna ovca je ironično, često najzdraviji član ove porodice, ubedljivo najviše socijalno inteligentan. Ovo dete će reci „To vaše ponašanje nije u redu, pogrešno je”, pružiće neku vrstu otpora koji je potpuno opravdan, i upravo zbog toga što neće ćutati biće kažnjeno.

Zlostavljanje koje se vrši nad detetom crna ovca nekad može biti toliko suptilno da sada odrastao čovek uopšte nije svestan kroz šta je sve prošao u detinjstvu. Čak i u radu sa terapeutom ovo može da prođe neopaženo, zapravo potreban je iskusan terepeut koji može da prepozna ovo.

I to je i razlog zašto vam pišem tako detaljno ovaj tekst. Kada je zlostavljanje ekstremno, fizičko pre svega, svi su svesni da ono postoji. Kada je psihičko zlostavljanje u pitanju, okolina ga nije svesna, i dete će možda zakopati sve ovo u sebi i verovaće da je sa njegovom porodicom sve bilo u redu. Tek kada se jave anksioznost i depresija ovo sve može da izađe na površinu, mada opet smo skloni da tražimo uzroke na drugom mestu.

Mnogo psihoterapeuta čak neće uspeti da vas dobaci do ovih stvari. Rešavaće sa vama situacionu ansksiznost i akutne probleme a ne suštinu – koren odakle sve to potiče. Samosabotaže koje su direktna posledica ovog odrastanja je tek teško rešiti, ali o tome u kasnijim tekstovima.

Zašto se roditelj tako ponaša?

Šta je u korenu tog ponašanja roditelja? Potisnuta sramota koju narcisoidni roditelj oseća, koja se aktivira kada dete crna ovca iskaže svoj stav o nečemu i zapravo pokaže da je svesno patologije koja postoji u porodici. Kako ovakvi roditelji nisu u stanju da vladaju svojim emocijama niti da se suoče sa njima, prihvatljivije im je da ućutkaju dete tako što će da umisle da je dete problem.

Nije problem njihovo ponašanje problem je dete koje ukazuje na to, pa hajde onda da ućutkam dete svim sredstvima koje imam. Ne postoji empatija ili želja za win-win situacijom kod njih pa čak i kad je u pitanju sopstveno dete.

Surovo zvuči a to i jeste, narcisi su operisani od emocija i zaista su u stanju da svoje emocije krivice i sramote prenesu na sopstveno dete jer su ih se onda oni rešili i osećaju se bolje.

Njihov jedini cilj je da sakriju porodičnu disfunkciju po svaku cenu, pa često i uspevaju u tome i detetu crna ovca će malo ko verovati.

E sad, kako jedna osoba uopšte postane takva, posebno takva prema sopstvenom detetu? Vrlo malo se priča o tome, premalo s tim da znati to ne znači i opravdavanje takvog ponašanja.

Dve su stvari u pitanju, prva stvar je razvojna trauma, i velika verovatnoća da je i njihov roditelj bio narcis. Druga stvar koja vodi u još dalje sagledavanje uzroka je intrageneracijska trauma, koje je dovela do toga da se neko potpuno odvoji od svojih emocija i dalje se to prenosi kroz generacije.

Kakve je prirode ova trauma manje je važno, jer bilo šta može biti u pitanju: rat, životna opasnost, izdaja, gubitak…Osoba koja nije bila u stanju da procesuira ovu traumu ostala je zaleđena, iz takvog stanja je formirala porodicu. Ova osoba je izgubila empatiju, postala je robot usled velike traume.

U njima se cesto desava splitting, cepaju se na dva dela, stvari vide crno-belo, pa jedno dete vide kao isključivo dobro a drugo kao iskljucivo loše. A često se i ove uloge mešaju.

Ali deca su samo ogledala koja sluze da reflektuju nazad njihovu savrsenu sliku kao u slucaju zlatnog deteta ili su projekcija njihovih nesvesnih delova, potisnute mržnje, i potisnutih delova psihe koje ne mogu da prepoznaju kao svoje, kao u slučaju crne ovce.

Oni dete ne mogu da opaze kao odvojeni entitet koji ima pravo na sopstvene misli, emocije, na sopstveno postojanje. Ako dete nije kao oni, javlja se poriv da to dete vrate pod svoju kontrolu, i služiće se svim sredstvima da tako bude.

Dete Crna ovca je portretisano kao negativno i defektno, ne zasluzuje ljubav od porodice i zaslužuje da ga porodica isključi. Ono nosi intrageneracijsku traumu koja nije prepoznata u porodici ali je projektovana na to dete. Nosi traumu koja nije procesuirana.

Koje su posledice u kasnijem dobu?

Kao rezultat dugodišnjeg nepravednog tretmana, dete crna ovca će internalizovati lažno uverenje da je ono krivo da sve i da je u suštini loše – imaće teškoću da se zauzme za sebe i prihvataće previše krivice. To može dovesti do osećaja prevelike odgovornosti u čijem korenu se nalazi stid.

Ova deca počinju da previše popravljaju situacije i druge osobe, što može biti veoma iscrpljujuć posao. Posebno jer se često drugoj osobi u startu dozvoljava loš tretman prema njoj.

Kada odraste, često će imati teskoce da identifikuje svoje potrebe i da formira sigurni stil vezivanja, nece imati samopouzdanja da ostvari svoje ciljeve i snove, osećaće da nema prava da postoji, ili da iskaže sebe autentično zbog unutrašnjeg osećaja samo-mržnje koja ima koren u toksičnom stidu. Zato će primarno imati izbegavajući stil vezivanja, koji mu može potpuno blokirati polje partnerstva (naravno, izbegavajući stil vezivanja može postati i sigurni uz rad na sebi).

Imaće osećaj da nešto nije u redu sa njima ali neće biti sigurni šta tačno.

Porodica je možda umanjivala postignuća ovog deteta i kao rezultat toga danas ima poteškoće da ostvari svoj puni potencijal sa jedne strane, ili je previše okrenuto ka postizanju svojih ciljeva jer misli da nije vredno bez njih, sa druge strane. Kako nije osetilo validaciju i pohvale za dobro uradjen posao, nikad ne zna kada treba da stane i to vodi u iscrpljenost.

Nevidljivo dete

Dete crna ovca bar dobija pažnju, iako je ona negativna, dok ovo dete doživljava odbacivanje i zanemarivanje, što nije nimalo laka pozicija. Zato će se nekad ovo dete truditi da bude primećeno i tako upadati u nevolje.

Dete u tim godinama nije sposobno da uvidi da je njegova pozicija donekle lakša, da je u takvim porodicama bolje biti nevidljiv (i onda raditi šta hoceš), već želi da bude primećeno, viđeno, želi pažnju.

Oseća se kao autsajder, teško mu je da se izbori za svoj prostor, i često su ova deca povučena i grade svoj neki unutrašnji svet. Ovo je često najmlađe dete u porodici gde postoji drama i disfunkcija.

Ovom detetu je veoma teško da formira jasan osećaj o tome šta je njegova uloga van porodice, fali im uputstvo roditelja, nemaju hobije, interesovanja, ne znaju šta vole šta ne vole.

Dete crna ovca će izaći u prvo plan i braniće sebe, kritikovaće roditelje, ipak će negde biti svesno da ono nije problem dok nevidljivo dete vrlo često krivi sebe za to što je isključeno.

Takođe, ono vidi da dete crna ovca ne dobija ljubav roditelja i zato neće krenuti njegovim putem nego će ostati u pozadini i stvoriće uverenje: ako budem tih i miran ništa mi se neće desiti.

Ali onda će se osećati inferiorno jer vidi da su drugi članovi porodice uključeni a ono nije. Ova deca ne vide da je razlog zašto nemaju ljubav i pažnju u tome što je porodica disfunkcionalna, misle da je do njih, da nešto nije u redu sa njima.

Misli da nije dovoljno takvo kakvo jeste, da nije dovoljno interesantno ali to drži u sebi. Ima intenzivan osećaj usamljenosti i separacije od drugih ali ne želi to da verbalizuje, niti da priča o tome.

U školi imaju probleme da se povežu sa drugom decom, diskonektovani su i teško im je da budu u ulozi lidera, imaju problem da budu proaktivni.

Nisu na vreme formirali sopstvene interese, ne znaju šta vole, šta ne vole, šta ih motiviše, prisutan je nedostatak direkcije u životu.

Vreme i pažnja – porodični resursi su najmanje dati ovom detetu ali ono nije proaktivno i ne traži, ne preuzima rizike, zato teško razvija nove veštine, jer traži vođstvo drugih ljudi.

Dobro reaguju na psihoterapiju i upijaju te informacije kao sunđer, zato je su prognoza za izlečenje ove dece u odraslom dobu dosta dobre.

Međutim ova deca kad odrastu retko traže pomoć jer njihov problem se ne čini baš toliko veliki, sve dok nedostatak samopouzdanja ne dovede do depresije.

Poruka sa kojom su odrasli je upravo to: minimizuj problem, i postoji strah da verbalizuju kako se osećaju jer su videli dete crnu ovcu koje postaje žrtva napada cele porodice i zato će radije ćutati i povlačiti se u svoj svet (knjige, igrice na računaru).

Ovo dete će moguće razviti anksiozni stil vezivanja.

Najvažnija stvar je da počinju da doživljavaju svoje emocionalne reakcije kao bitne.

Problem je takođe što nemaju jasnu sliku kuda žele da idu i šta žele da budu, i iako i mogu da stvore viziju boljeg života za sebe, sprovođenje im ide dosta teško, a koren toga je nedovoljna vera u sebe da to i mogu u stvarnom životu.

Važno je da dozvole sebi da zauzimaju prostor, da reše uverenje da ne treba da postoje i da je sasvim normalno da traže to šta im je potrebno.

Zatim da nauče da donese odluke.

Problem je što su oni dobijali pažnju samo kad nisu znali nešto da urade ili kada su bili bolesni i upravo ovo je koren mnogih samosabotaža u kasnijem životu. To je roditeljska poruka voljen si samo kad si nesposoban, i jasno je kakva je implikacija ovoga u daljem životu.

Dakle njihov emocionalni razvoj i osećaj sobstva je upitan. Postoje teškoće da identifikuju svoje emocije i da ih ispolje. Za njih je safe zona to da budu neprimećeni i kod njih su se formirala razna uverenja:

Nisam vredan toga da budem viđen/uspešan/priznat

Nije prijatno da budem viđen/uspešan/priznat

I kada slučajno budu u situaciji da budu primećeni javlja se anksioznost. Ne osećaju da su vredni da dele svoje talente sa svetom i to je problem.

U nastavku ćemo se baviti time kako se ove uloge iz detinjstva prevaziđu. Posledice ovakvog odrastanja su ogromne ali ništa nije uklesano u kamenu.