Najdublji uzrok zašto skoro svaki put nailazite na narcise
Veza sa narcisom je velika tema o kojoj se razglaba naširoko, međutim malo ko se bavi pravim uzrocima: Odakle vi uopšte u narcističkoj vezi? Najvećim delom to je upravo zbog toga što ste odrasli u narcističkoj porodici a možda toga delom niste ni svesni. Pa hajde da se vratimo korak unazad i pogledamo kako takva porodica obično izgleda.
Narcisi čine oko 1% populacije i većinom se radi u muškarcima, žene čine tek 25% populacije narcica. Negde se mora imati u vidu da ovi podaci nisu baš tačni, pa je verovatno da ih ima nešto više nego što se pretpostavlja. Naime, nekad je teško da pretpostavite da je to vaš kolega, komšija, poznanik, jer većina svoje pravo lice pokazuje tek u četiri zida, ili u vrlo bliskim interakcijama.
Šta je karakteristično za narcističku porodicu?
Osnovna toksična osobina oko koje se vrti sva problematika ove porodice je nemogućnost jednog (ili oba) roditelja da bude potpuno prisutan i da ispuni emocionalne potrebe deteta. Deca zato imaju poteškoće da razviju svoje ja.
Stilovi roditeljstva ovde se ispoljavaju na dva načina: predominantan roditelj ili ignorišući roditelj, a uticaj ovih suprotnih stilova vaspitanja na dete je često isti: Deca dominantnih roditelja su toliko ugušena da ne mogu da razviju autonomiju. Deca ignorišućih roditelja su previše zauzeta time da privuku pažnju roditelja tako da i ona završavaju sa klimavim ili nepostojećim osećajem sobstva.
U oba slučaja roditelji ne vide decu kroz prizmu ljubavi ili empatije. Upravo zbog toga što su nesposobni da identifikuju i procesuju ove emocije.
Njima deca služe kao objekti, kao refleksija njihove vrednosti kao roditelja, uloga dece je da zadovolje potrebe narcisa a ne da imaju svoj život.
Deca postaju nesposobna da identifikuju i procesuju sopstvene emocije. Često imaju teškoća da veruju sebi i svojim osećajima i da izgrade zdrave odnose sa drugim ljudima. Mogu da postanu narcisi takođe, ali to se ne mora desiti. Moraće da nauče da pre svega upoznaju sebe, jer to nisu mogli kao deca u potpunosti.
Zdravi roditelji, sa druge stvare, sposobni su da stave svoje sopstvene potrebe na drugo mesto kada je to potrebno, da bi svojoj deci obezbedili konzistentan feedback sa ljubavlju i negom. Oni podstiču detetovu jedinstvenost, i tako dete izrasta u samopouzdanu jedinku.
Deca narcisa su obeshrabrivana nekad direktno i agresivno (preko fizičkog i psihičkog nasilja), a nekad skriveno ( suptilna manipulacija, gaslighting, i pasivna agresija) da razviju i sačuvaju poverenje u svoje sopstvene instinkte i prosuđivanje.
Ništa ne plaši narcisa više od zdravo formirane individue, emocionalno zrele i stabilne. Jer ta osoba može da se udalji od njihove drame. Njima odgovara dete/partner u stanju hronične sumnje u sebe, jer je sa tim detetom lako manipulasati i lako ga kontrolisati.
Osnovne odlike narcističkog vaspitanja:
Konstantno kritikovanje i prosuđivanje drugih: da bi zastitili svoj fragilni ego jer i se i oni sami osećaju bezvredno.
Zavist: deca su kritikovana zbog svojih mana, a zbog svojim vrlina su im nekad zavideli, što bukvalno uništava detetov osećaj svojeg ja.
Nedostavak konzistentnosti: Emocionalni haos i nestabilnost, upravo zbog toga što narcis stalno projektuje svoje neprerađene emocije na druge.
Najgore je što klijenti koji krenu na terapiju ne znaju da je ovakvo odrastanje uzrok tome zašto se pitaju sledeća pitanja: Ko sam ja zapravo? Zašto se osećam izgubljeno? Zašto ne znam šta želim u životu? Zašto toliko sumnjam u sebe? Kako da ispoljim svoju autentičnost? Zašto imam partnere koji manipulišu sa mnom? Zašto imam istoriju veza sa narcisima?
Ova deca nemaju pravo iskustvo zdrave ljubavi i intimnosti. Upravo zato se veoma lako može desiti da rekreiraju disfunkcionalni porodični sistem i u svojoj novoj porodici.
Komunikacija u narcističkoj porodici
U zdravim porodicama interakcije su direktne, iskrene, sa uzajamnim razumevanjem i podrškom. U narcističkim porodicama, komunikacija je sve samo ne direktna. Sistem je potpuno van balansa i kreira se konfuzija i povrede, jer su narcisi naučili da budu neiskreni i indirektni da bi tako osigurali da njihova sopstvena osećanja ne budu povređena. Narcisi se koriste sledećim mehanizmima i tehnikama:
Gaslighting: Podla vrsta emocionalnog i psihološkog nasilja – teraju vas da dovodite u pitanje svoju realnost izvrćući događaje koji su se desili na određen način, optužuju da izmišljate. Ovo je posebno pogubno ako je dete u pitanju, jer narcis neće priznati svoju grešku ni po cenu toga da povredi sopstveno dete. Ništa nije važno, važno je samo to da on očuva sliku o sebi.
U zdravim porodicama ljudi se slažu oko činjenica, ono šta može biti drugačije je kako je svako od njih doživeo tu činjenicu i šta su po njemu razlozi zašto se to desilo. U narcističkim porodicama činjenice su dovedene u pitanje. Narcisi često kažu da nisu rekli ono šta su rekli ili da se određene situacije nikad nisu desile, ili su se desile na izmišljen način: na taj način oni lakše žive sami sa sobom, ali to ima ogroman negativan uticaj na dete koje se još uvek formira: ono se potpuno sluđuje, sutra neće moći da veruje sebi.
Triangulacija i indirektne poruke: Često je da jedan član porodice sa drugim članom porodice priča o trećem članu – komunikacija nije direktna. Takva komunikacija nikad neće rešiti probleme i drama ostaje sveprisutna.
Takođe se dete ili bračni partner stalno porede sa nekim drugim ko je po rečima narcisa mnogo bolji od njih. Uvodi se neka treća osoba kao parametar i idealizuje se, sve sa ciljem da žrtva izgubi samopouzdanje.
Projekcija: Pošto ne mogu da osete sopstvene emocije, projektuju ih na druge, pa će reći detetu: „Milice, zašto si danas besna?, pri čemu nije besno dete već sam roditelj. Ovo može biti jako zbunjujuće za dete, jer može pomisliti da nešto nije u redu sa njim, iako mu uopšte nije jasno šta se događa. Takođe ukoliko roditelj sam nije uspeo u nečemu jer je na primer bio lenj, optuživaće dete da je ono lenjo iako je to daleko od istine. Dete se tako oseća bespomoćno, jer šta god da uradi nije vrednovano po principima realnosti.
Često pričaju u detetovo ime pred drugima: „Milica ne podnosi da ustaje rano“, iako se dete na lako budi i voli da ide u vrtić, a zapravo su oni ti koji vole da spavaju duže.
Ponižavanje na različite načine: bilo kroz zabranu da deca budu glasna i da se uopšte čuju, bilo kroz insistiranje da se deca uvek ponašaju kao da je sve ok i kada nije, bilo kroz kritikovanje i insistiranje na detetovim manama. Dete često ima osećaj da hoda po jajima da ne bi uznemirilo roditelja. Što je posebno opasno ovo ima i pasivno-agresivnu stranu – zao pogled, kolutanje očima, ili ignorisanje deteta tako što će se izaći iz prostorije.
Takođe, dešava se i ponižavanje dece na društvenim mrežama, kroz postavljanje videa koji su, iako često smešni, predstavljaju povredu privatnosti za dete. Važniji su lajkovi od detetovih emocija.
Preokupacije i fantazije o neograničenom uspehu i moći: Insistiranje na prezentovanju slike savršene porodice, pa su česte porodične slike sa lažnim osmesima, i tužnim, praznim očima.
Nedostatak granica i nepoštovanje privatnog prostora: Narcisi će bez pardona uzimati privatne stvari drugih ukućana, posebno dece. Deca su za njih samo objekti, i ne zanimaju ih njihove potrebe.
Bes i ljutnja: I normalnim roditeljima se dešava da pobesne, ali oni mogu da se izvine. Za narcise reč “izvini” ne postoji, a ukoliko im se to prebaci glumiće žrtvu ili će reagovati sa još više besa.
Narcistički roditelji stvaraju rivalitet među decom
Narcisi ne žele da njihova deca otvoreno komuniciraju, da iskreno dele svoje probleme i radosti, da koriste svoje kritičko mišljenje, jer bi onda shvatili u kakvom porodičnom sistemu žive, pa je zato njihova automatska reakcija da takvo ponašanje saseku u korenu, često se služeći manipulacijama i dezinformacijama.
Kada vidite porodicu u kojoj braća i sestre nisu u dobrim odnosima, možete posumnjati da je reč upravo o narcističkoj porodici, jer narcisi žele da potpuno unište iskreno povezivanje ostalih članova porodice da bi održali kontrolu.
Deca u narcističkoj porodici imaju obično jednu od ove tri uloge: Žrtveni jarac, Zlatno dete i Nevidljivo dete. Pri tome, ove uloge se menjaju kroz različite periode, a nekad čak i u veoma kratkom vremenskom intervalu, što je posebno traumatično ze dete. To je određeno time šta raditelj želi da dete bude za njega u tom određenom periodu.
Žrtveni jarac: crna ovca familije i predmet narcisičkog zlostavljanja. Ovo je dete koje je buntovnik, obično ima kritičko mišljenje, relativno je nezavisnije, i ovo dete će reći istinu o narcističkom ponašanju kada se dešava pred njihovim očima.To je dete koje će reći: „Kažeš da me voliš, ali ne ponašaš se tako“ ili „ Zašto moramo da se pretvaramo da je sve u redu kada dođu gosti?“
Nažalost, često se dešava da ovo dete ne bude napadnuto samo od narcističkog roditelja, već i od ostalih članova porodice. Međutim , ovo dete je najzdravija osoba u porodici i najverovatnije je da će nastaviti da se bori da prekine ovaj lanac narcizma u porodici.
Zlatno dete: Na ovo dete narcis projektuje idealnu sliku sebe, dete postaje previše povezano sa narcističkim roditeljem i ima teškoće da razvije svoju autentičnost. Ako bi izrazilo autentičnog sebe, bilo bi odbačeno od roditelja, i ne bi imalo njihovu pažnju i obožavanje. Ako bi reklo da zapravo ne voli časove klavira koje potenciraju njegovi roditelji, već bi na primer da ide na ples, izgubiće tu privilegovanu ulogu.
Ovo dete je favorizovano i ostala deca su često poređena sa njim. Narcisi si obično angažovani oko dece samo ako dečja interesovanja imaju veze sa njihovim. Na primer, ako otac narcis voli fudbal, on će dete voditi na utakmice ali ga neće voditi na časove flaute.
Ova pozicija nije nimalo zahvalna za dete, jer će ga nekad dovesti do loših odnosa sa drugom decom u porodici, a posebno postaje teško kada krenu u obdanište ili školu i tamo ne budu favorizovani kao u svojoj kući.
Neki i sami postaju narcisi, ukoliko nisu empatični, a drugi formiraju perfekcionizam i imposter sindrom, upravo zbog toga što iako su tretirani kao idealizovani objekat i stalno im je govoreno kako su sjajni, oni u dubini duše znaju da nisu ništa bolji od ostalih. Ovaj raskorak između toga kako su bili tretirani i onoga šta znaju o sebi podloga je za samo-sabotaže u kasnijem životu.
Samo-sabotaže ovde mogu biti i droga i alkohol.
Nevidljivo dete: ova deca su ignorisana, i žele da budu nevidljiva. Mnogo vremena provode izolovani u svojoj sobi. Kako su potpuno diskonektovani od svojih osećanja , u terapiji bi izazov bio upravo da se povežu sa njima i osete ih u potpunosti. Takođe i da se zauzmu za sebe i izraze sebe na pravi način.
Kao deca su naučeni da negiraju svoja osećanja iteško im je da shvate i izraze šta je to što zapravo žele.
Takođe samosabotaža i nemogućnost da se izbore i odluče za sebe.
Ako je dete jedinac biće tretirano na sva ova tri načina, u zavisnosti od toga šta se u tom periodu dešava sa narcističkim roditeljem.
Iako je neka vrsta rivalstva neophodna u svakoj porodici, u narcističkoj ona poprima toksične razmere i veoma je štetna. U zdravim porodicama roditelji će potencirati povezanost svoje dece, učiće ih da budu bliski i veruju jedni drugima.
Narcis jedino želi da sva pažnja i lojalnost u porodici bude usmerena ka njemu isključivo. Bliskost imeđu dece postaje pretnja za njega.
Saučesnik (Enabler) je osoba koja opravdava narcisa, najčešće je u pitanju drugi roditelj ali i dete može biti u ovoj ulozi. Ova osoba obigrava oko narcisa, preuzima odgovornost za ponašanje narcisa, opravdavajući ih i štiteći ih od posledica njihovih postupaka. Izbegavaju sukobe sa narcisom, na štetu sopstvene dece a i na svoju štetu. Govore deci da ih roditelj narcis voli i da je takvo ponašanje i dalje ljubav, i upravo u ovome leži velika opasnost po dete kasnije.
Posledice ostanka u porodici sa narcisom
Deca su naučena da ne pokazuju svoje emocije, ako su tužna ili ljuta to je previše za narcističkog roditelja, on ne može time da se bavi, ignorisaće dete ili će ga kazniti zbog toga. Ukoliko pokažete sreću i oduševljenje nečim, takođe ste pretnja za njih, njima ne odgovara srećno i jako dete jer njime ne mogu da lako manipulišu. Budite sigurni da će znati da unište detetovu sreću.
Sada samo pomislite, ukoliko izaberete da ostanete sa narcističkim partnerom, sutra ćete imati decu sa njim, i ta deca će morati da trpe posledice vašeg izbora. Postajete partner saučesnik u narcističkom zlostavljaju, koje se prenosi i na vas. Međutim ako ste kodepedentna ličnost, može se desiti da vam je u takvom odnosu udobno i da se probudite tek kada bude poprilično kasno. Mada zapravo nikad nije kasno, jer život sa narcisom je kao da živite život na 10%. Osećaj slobode kada se odvojite od svog narcističkog partnera je zaista nemerljiv.
